Prema proceni Svetske zdravstvene organizacije oko 5 odsto ljudi pokuša sebi da oduzme život, a zastupljenost suicidalne ideje u populaciji je između 10 i 14 odsto. Prema procenama, u naredne dve decenije, zbog mentalnih poremećaja zdravlja ova bolest će narasti na 25 odsto populacije i biće veća od malignih i kardiovaskularnih bolesti.
U Srbiji je u poslednjih 10 godina povećan broj osoba koje su pokušale samoubistvo ili o tome razmišljaju.
Prema podacima SZO, samoubistva su jedan od vodećih uzroka smrti širom sveta i treći po redu uzrok smrti mladih do 25 godina. Svake godine, oko 1 milion ljudi izvrši samoubistvo – 1 smrt na svaka 2 minuta. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da će do 2020. godine gubici premašiti 1,5 milion, i da će samoubistva činiti 2,4% globalnog opterećenja bolestima. Međutim, mnoge zemlje koje još nemaju pouzdanu statistiku o samoubistvu, pa čak i zemlje sa pouzdanim statističkim podacima, mogu da poseduju manjak znanja o veličini problema u svojim manjinama. Ovo može biti i izazov da steknu znanja, upravo zbog stigme koja ima veći uticaj u raznim manjinskim grupama u odnosu na većinu.
Smrti usled samoubistava čine više od polovine svih nasilnih smrti u svetu – više nego sve smrti usled ratova i ubistava zajedno. Svake godine više miliona ljudi učini ozbiljan pokušaj samoubistva koji, ako ne završi smrtno, zahteva medicinski tretman i psihološku pomoć i odražava ozbiljnu ličnu nesreću ili bolest. Još više miliona ljudi – članovi porodice i bliski prijatelji onih koji izvrše samoubistvo – bivaju pogođeni gubitkom, sa uticajem koji često traje ceo život.
Samoubistva nose ogromne psihološke i socijalne troškove, kao i ekonomske troškove za društvo (gubitak produktivnosti, troškovi zdravstvene i socijalne zaštite) koji se procenjuju na milijarde dolara godišnje. Obzirom da skoro četvrtinu samoubistava čine tinejdžeri i mladi ispod 25 godina (250.000 samoubistava godišnje), samoubistva predstavljaju vodeći uzrok prerane smrti, čineći više od 20 miliona izgubljenih zdravih godina života.
Veliki broj ljudi koji izvrše samoubistvo pati od neke mentalne bolesti. Trenutne procene ukazuju da će opterećenost bolestima uzrokovana mentalnim bolestima činiti 25% ukupne opterećenosti svim bolestima u svetu naredne dve decenije, čineći je važnijom grupom od kardiovaskularnih i malignih bolesti. Većina obolelih od mentalnih bolesti koji izvrše samoubistvo ne kontaktiraju zdravstvene ili socijalne ustanove pre izvršenja, osnovni razlog je nedostatak dostupnih servisa za pomoć koji su im neophodni u periodu krize.
Nedostatak pristupa odgovarajućoj zaštiti, nedostatak znanja, predrasude, diskriminacija jedni su od glavnih faktora koji povećavaju stigmu udruženu sa mentalnim bolestima i suicidalnim idejama i ponašanjem. Ovi faktori koji doprinose stigmi duboko su ukorenjeni u mnogim društvima i mogu nastati iz različitih razloga.
Uprkos težini i kompleksnosti borbe protiv stigme, ljudi, organizacije i vlade država treba da teže obezbeđenju kvalitetnog života pojedincima obolelim od mentalnih bolesti i suicidalnih ideja u cilju smanjenja velikog opterećenja samoubistvom porodica i zajednice.
Nacionalne strategije prevencije samoubistva su implementirane u nekoliko zemalja, ali neke od njih ne uzimaju u obzir činjenicu da je zemlja sastavljena od različitih manjinskih grupa. Strategije/programi često imaju za cilj većinsko stanovništvo, a specifične kulturne perspektive ili fokus im nedostaje. Strategije stoga treba revidirati sa ovim na umu da ima zemljama koje još uvek nemaju pokrenute napore za prevenciju samoubistva i da treba da integrišu i kulturne perspektive od samog početka.
Iako je samoubistvo složen i multifaktorijalni fenomen, i dalje postoje napori za prevenciju samoubistva koji bi mogli da daju “univerzalni” efekat:
• Zajednice i društva koja su dobro integrisana i povezana imaju manje samoubistava;
• Ograničen pristup metodama i sredstvima samoubistva (kao što su vatreno oružje ili pesticidi) smanjuje samoubistva;
• Obazrivo medijsko izveštavanje;
• Edukacija zajednica, zdravstvenih i socijalnih radnika, kako bi bolje prepoznali osobe u riziku, podstaknuli ih da potraže pomoć i obezbedili odgovarajuću, stalnu i stručnu pomoć, može da smanji broj samoubistava kod osoba sa mentalnim bolestima;
• Obezbeđenje odgovarajuće podrške osobama pogođenim gubitkom usled suicida, može da smanji njihov rizik od samoubistva.
U Srbiji stopa samoubistva je izuzetno visoka (19,5) i svrstava nas na 13. mesto u svetu. Naročito je zabrinjavajuće stanje u Vojvodini, u kojoj je stopa samoubistava u 2012. godini bila 22,8 (439 samoubistva ukupno) ali se zapaža trend pada stope u poslednjih 12 godina (sa 29,6 – 2000. godine na 22,8 – 2012. godine na 100.000 stanovnika). Ipak, to znači da skoro svakih 19 sati jedna osoba izvrši samoubistvo, što Vojvodinu i dalje svrstava među najkritičnije regije u svetu po pitanju samoubistva. Važno je istaći da su one ipak niže u odnosu na poslednju deceniju XX veka kada su bile preko 40/ 100 000 stanovnika.
Prošle 2012. godine je 25 osoba u jablaničkom izvršila samoubistvo, 16 muškaraca i 9 žena. Stopa samubistva na jablaničkom okrugu je 2010. god. bila 8,13/100 000 stanovnika sa blagim porastom u 2012. god. od 11,30/100 000 stanovnika.
Stope samoubistva se značajno razlikuju u različitim državama. Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, stope samoubistva su najviše u zemljama istočne Evrope, uključujući Litvaniju, Estoniju i Rusku Federaciju. U ovim zemljama stopa samoubistva se kreće od 45 do 75 na 100.000 stanovnika. Najniže stope samoubistva zabeležene su u mediteranskim zemljama i u dominantno katoličkim zemljama Latinske Amerike (Kolumbija, Paragvaj) i u Aziji (Filipini) i u muslimanskim zemljama (Pakistan). Ove zemlje imaju stopu samoubistva ispod 6 na 100.000 stanovnika. U razvijenim zemljama Severne Amerike, Evrope i Australoazije, stope samoubistava se nalaze između ova dva ekstrema, krećući se od 10 do 35 na 100.000. Podaci za mnoge zemlje Afrike i Južne Amerike nisu dostupni.
Efektivna prevencija samoubistva podrazumeva višeslojni i međusektorski pristup samoubilačkom ponašanju u društveno-kulturnom kontekstu. Ljudi koji mogu da doprinesu prevenciji samoubistva su: radnici zdravstvene i socijalne zaštite, istraživači, nastavnici, policija, novinari, verski lideri, kulturni lideri, političari i lideri zajednice, volonteri i rođaci i prijatelji pogođeni samoubilačkim ponašanjem. Ljudi takođe imaju tendenciju da se otvore i barmenima, frizerima, taksistima, itd. Ukratko, svi treba da učestvuju u prevenciji samoubistva.
Važnu grupu zaštitnih faktora čine i zdravi životni stilovi – održavanje pravilnog načina ishrane, redovna fizička aktivnost, dobar odnos spavanja, odmora i aktivnosti, nepušenje, neupotreba alkohola i drugih ilegalnih supstanci koje stvaraju zavisnost. Upravo jačanje navedenih zaštitnih faktora predstavlja ključni strateški pristup u prevenciji suicida koji predlaže SZO.
Zapalite sveću u blizini prozora u 20 sati 10. septembra! Time dajte podršku prevenciji samoubistava. Setite se voljene osobe koju ste izgubili. Dajte podršku preživelima od pokušaja samoubistva
Prim. dr Vanja Ilić,
Načelnica Centra za promociju zdravlja
Zavoda za javno zdravlje Leskovac