Svetski dan prevencije samoubistava
Samoubistvo je jedan od vodećih javnozdravstvenih problema u svetu. Psohološki bol koji utiče na osobu da sebi oduzme život je nezamisliv. Osobe koje izvrše samoubistvo ostavljaju za sobom porodicu i prijatelje neutešnim, dok u zajednici podstiču na ovaj čin.
Svake godine preko 800.000 ljudi u svetu izvrši samoubistvo – 1 smrt svakih 40 sekundi. Svake godine broj izgubljenih života zbog samoubistava prevazilazi broj smrti koje su posledica ubistava i rata zajedno.
U Srbiji, stopa samoubistva je izuzetno visoka (19,5) i svrstava nas na 13. mesto u svetu. Zabrinjavajuće je stanje i u Vojvodini, u kojoj je stopa samoubistava u 2015. godini bila 18,9 (358 samoubistava ukupno), ali se zapaža trend pada stope u poslednjih 14 godina (sa 29,6 – 2000. godine na 18,9 – 2015. godine na 100.000 stanovnika).
Samoubistva nose ogromne psihološke i socijalne posledice, kao i ekonomske troškove za društvo (gubitak produktivnosti, troškovi zdravstvene i socijalne zaštite) koji se procenjuju na milijarde dolara godišnje. S obzirom na to da skoro četvrtinu samoubistava čine tinejdžeri i mladi ispod 25 godina (250.000 samoubistava godišnje), samoubistva predstavljaju vodeći uzrok prerane smrti, čineći više od 20 miliona izgubljenih zdravih godina života.
Mentalni poremećaji (depresija i posledice zloupotrebe alkohola) glavni su faktor rizika za samoubistvo u Evropi i Severnoj Americi, dok je u azijskim zemljama impulsivnost. Samoubistvu doprinosi kompleks psiholoških, socijalnih, bioloških i kulturnih faktora.
Samoubistvo je potresno za porodice, prijatelje i članove zajednice koje ostavljaju za sobom osobe koje su izvršile samoubistvo. Oni mogu da dožive čitav niz emocija, od tuge, ljutnje, neverice pa do osećaja krivice. Takođe, može im se javiti osećaj da ne mogu da podele ove emocije sa bilo kim drugim. Zato je važno dopreti do onih koji su izgubili nekoga usled samoubistva.
Negovanje veze sa onima koji su izgubili voljenu osobu zbog samoubistva ili koji su pokušali samoubistvo, od ključnog je značaja u njegovoj prevenciji. Oni koji su bili na ivici samoubistva mogu nam pomoći da shvatimo okolnosti koje su ih dovele do toga, kao i šta ih je odvratilo od samoubilačke ideje, dok osobe koje su izgubile nekog zbog samoubistva mogu podeliti svoje iskustvo o tome kako su nastavili sa svojim životom dalje, nakon tog čina. Socijalna povezanost smanjuje rizik od samoubistva.
Otvorena komunikacija je od vitalnog značaja ako želimo da se borimo protiv samoubistva. U mnogim zajednicama o samoubistvu se ne govori otvoreno. Ipak, o samoubistvu treba da se razgovara kao o bilo kojem drugom javnozdravstvenom problemu, ako želimo da pobedimo predrasude i smanjimo stigmatizaciju koja prati ovu pojavu. Obezbeđivanje efikasne komunikacije sa onima koji bi mogli biti podložni samoubistvu predstavlja važan deo svake strategije prevencije samoubistva. Pokretanje samoubistva kao teme je teško, a ovakva vrsta razgovora često se izbegava. Postoje jednostavni saveti koji mogu pomoći. Većina njih se odnosi na prikazivanje saosećanja i empatije, kao i slušanja na neosuđujući način.
Proaktivan pristup osobama koje su izgubile svog bližnjeg zbog samoubistva, daje pozitivne rezultate, za razliku od osuđivanja. Dati priliku da razgovaraju o svom gubitku, u svoje vreme, pod sopstvenim uslovima – može biti dragocen poklon. Omogućavajući im da izraze svoj puni spektar osećanja može biti oslobađajući, ali može i da im pomogne da naprave prvi mali korak da prevaziđu svoju tugu. Pokretanje razgovora može biti teško, ali će vremenom sigurno osetiti olakšanje.
Iako je podrška prijatelja i rođaka od presudnog značaja za ljude koji mogu biti u opasnosti od samoubistva kao i za ljude koji su izgubili nekoga zbog samoubistva, to nije uvek dovoljno. Često je potrebna viša stučna pomoć i podrška donosioca odluka u zdravstvu i drugim sektorima. Takva pomoć može imati razne oblike i verovatno se razlikuje od zemlje do zemlje. U visoko-razvijenim zemljama uključene su specijalističke ustanove za mentalno zdravlje i ustanove primarne zdravstvene zaštite koje nude adekvatnu negu. Može biti uključen i niz društvenih organizacija koje pružaju ambulantne i savetovališne usluge, kao što su grupe za podršku i grupe samopomoći. U zemljama sa niskim i srednjim dohotkom, klinički usmerene usluge su manje dostupne, a postoji i teže oslanjanje na lokalne organizacije. Deo organizacija dopre do ugroženih pojedinaca i omogućuje im povezivanje sa odgovarajućim službama.
Iako je samoubistvo složen i multifaktorijalni fenomen, i dalje postoje napori za prevenciju samoubistva koji bi mogli da daju “univerzalni” efekat:
Zajednice i društva koja su dobro integrisana i povezana imaju manje samoubistava;
Ograničen pristup metodama i sredstvima samoubistva (kao što su vatreno oružje ili pesticidi) smanjuje samoubistva;
Obazrivo medijsko izveštavanje;
Edukacija zajednica, zdravstvenih i socijalnih radnika, kako bi bolje prepoznali osobe u riziku, podstaknuli ih da potraže pomoć i obezbedili odgovarajuću, stalnu i stručnu pomoć, može da smanji broj samoubistava kod osoba sa mentalnim bolestima;
Obezbeđenje odgovarajuće podrške osobama pogođenim gubitkom usled suicida, može da smanji njihov rizik od samoubistva.
Efektivna prevencija samoubistva podrazumeva višeslojni i međusektorski pristup samoubilačkom ponašanju u društveno-kulturnom kontekstu. Ljudi koji mogu da doprinesu prevenciji samoubistva su: radnici zdravstvene i socijalne zaštite, istraživači, nastavnici, policija, novinari, verski lideri, kulturni lideri, političari i lideri zajednice, volonteri i rođaci i prijatelji pogođeni samoubilačkim ponašanjem. Ljudi takođe imaju tendenciju da se otvore i barmenima, frizerima, taksistima, itd.
Ukratko, svi treba da učestvuju u prevenciji samoubistva.
Centar za promociju zdravlja
